Likovna kritika

Radovima Branka Mrdaka nameće se jedna osnovna činjenica, a to je posvećenost izrazu i traganje za svojom emocijom, svojim jezikom autohtonim u odnosu na zbivanja i dešavanja u sve obezličnijem i sve neispirativnijem svijetu.
Otuda je interesantno upravo to bavljenje dubokim inpresijama i dijalog svesti sa dubokim slojevima ličnosti.
Burnoj ekspresivnosti doprineo je materijal koji je Branko izabrao za svoj rad, to su crteži na papiru.
Ta potrošnost materijala mu daje s jedne strane neobičnu lakoću a sa druge njegov crtež kao bazična disciplina pravi snažniji kontakt s arhetipom što ovakvomtraganju daje specifičnu težinu. Uglavnom njegov izraz se kreće u domenu ekspresivne apstrakcije pa čak i kad se naziru neki motivi.
Oni nemaju važnost po svom predmetnom indetitetu već kao polazište za likovnu razradu.
Likovnost kod autora nije srestvo. Ono je za njega cilj.
Estetski lepo nije osnovna Mrdakova odrednica već pre bih rekao obznanjivanje njegove istine koja objektivno reaguje i sublimira doživljajem pokazajući burnu unutrašnjost.
Za umetnika je bitno urstiti sve, raditi u vrtlogu protivrječja što je očigledno inspirativno za njega.
Njegovi crteži su neposredni i iz toga proizilazi njegov postupak kretajući se iz crteža u crtež, razvijajući svoju ikonološku potrebu.
Iako duboko i ekspresivno, kod njega se oseća i namera i ideja o onome što radi.
On pokušava da gospodari fluidom koji struji iz njegovih crteža u onoj meri koliko i gospodari sobom jer ovde osećamo jedinstvo umetnika i dela.

VLADISLAV ŠĆEPANOVIĆ
slikar